Tamburaška glazba i mediji

[VeljoSB]

Originally Posted by becarsb

ovisi kome je upućeno, da je bilo za javnost, vjerovatno bi već bilo objavljeno!!!!

Pa recimo ovo što se tiče Janikinog prima o kojemu se spominjalo u članku, nešto takvo, a ni prvo ni zadnje oproštano pismo koje bi bilo objavljeno, osim ako stvarno nije za javnost onda ok...

[tamish]

http://www.topsrbija.com/index.php?o...ika&Itemid=414

a evo i clanka....sta znam ako link bude nedostupan...

Udruženje građana „Janike Balaža“, osnovano od strane njegovih prijatelja, muzičara 10. februara 2001. godine u „Bircausa Joe“, preko puta kuće, kojoj je Janika dao 37 godina umetničkog rada i života, Radio Novog Sada, već jedanaest godina zaredom organizuje Međunarodni festival malih tamburaških orkestara „Bisernica Janike Balaža.

Uspomenu na velikog muzičara, tamburaškog maga, divnog čoveka, Janiku Balaža, pristao je da podeli sa nama gospodin Zdenko Šćitaroci-Obad, naslednik Janikin u Tamburaškom orkestru Novog Sada. Tokom osamnaest godina svirao je rame uz rame sa maestrom Janikom, i kako sam kaže od njega naučio i poprimio neke veličanstvene stvari kao što su ton, poznavanje srpske pesme, način interpretacije, jer same note i taktovi nisu muzika.
-Grujićić Radivan i ja smo zajedno krenuli u školu kada nas je Sava Vukosavljev našao u Osijeku. Bili smo još jako mladi i ja sam se držao maminog skuta, nedorastao, a on nam je ponudio da dođemo u Novi Sad i da budemo stipendisti Radio Novog Sada, u školi Isidor Bajić, posle osmog razreda. Nisam bio zreo da tako nešto prihvatim. Tek kada sam završio srednju školu, stigla mi je dopisnica od čika Save, da me u Novom Sadu čekaju na audiciji i da se javim Janiki Balažu, pošto se on još nije bio vratio sa letovanja na Hvaru. Sećam se da sam 1969. godine, u septembru Fićom stigao u Novi Sad, na Futošku ulicu, a veličanstveni široki bulevar me je pridobio za sva vremena.
-Čika Janiku sam znao još iz osiječke priče, gde je dolazio na festivale, ali su za nas Janika i njegova banda bili visoko u nebesima. Čika Janika, koji je stanovao u ulici Modene, dočekao me je kao da mu je došao rođeni sin. Takav je bio čovek. I kada ste pored sebe imali takvu podršku, treme nije bilo. Na audiciji su nas dočekali sve sami velikani, a čika Janika mi je rekao “Ti samo ožeži po slavonski i nemoj ništa da se sekiraš“. Ja sam prvo svirao „Slavonsko kolo“, posle kojeg mi je čika Isa Hadnađev, greškom doneo violinske note, koje su za oktavu više od tamburaških, i mada sam bio poznat kao dobar čitač, odvirao sam celu kompoziciju iz tih nota pošteno se namučivši. Tako sam primljen u orkestar, u kome je koncert majstor bio Janika Balaž.
Uz čika Janiku sam svirao u Velikom tamburaškom orkestru Radio Novog Sada, od sedamdesete pa sve do njegove smrti. Čika Janike se sećam u najlepšem mogućem svetlu a poznavao sam dobro i sve Janikine tamburaše sa tvrđave. To je bio jedan perfektan, usviran orkestar, sastvljen od Roma, sa izuzetkom Cvete Sladić iz Bečeja, danas jedinog živog od „Osam tamburaša“. Oni su proneli glas tamburice širom sveta, za njih su znali svi tamburaši bivše Jugoslavije, i učili od njih. Ko god je došao u Novi Sad svi su odlazili, kao na hodočašće, na Petrovaradinsku tvrđavu. Dolazili su ljudi iz Beograda, Zagreba, Ljubljene, a bilo je mnogo gostiju i poklonika tamburaškog zvuka iz čitavog sveta. Njihov uspeh, bio je važan i za Veliki tamburaški orkestar Novog Sada, jer smo preko njih, ili uz pomoć njih i mi bili popularni. Mislim da smo tada bili najjači tamburaški orkestar u zemlji, mada mislim da smo i danas najači samo što je država manja, pa time i konkurencija. U tamburaškom orkestru danas sviraju neki divni mladi ljudi koji su prošli kroz naše škole, i dosta poprimili od nas, i siguran sam da mogu da sviraju reprezentativno gde god da se pojave.
Zaslugu za kvalitet i popularnost Velikog tamburaškog orkestra, pripada još jednom velikanu, kompozitoru, aranžeru, pedagogu i dirigentu, Savi Vukosavljevu, koji je 1957. godine došao u Radio Novi Sad, reorganizovao tamburaški orkestar (osnovan 1949.godine) i stvorio Veliki tamburaški orkestar, uvodeći tamburu i tamburašku muziku na velika vrata u svet. Pod rukovodstvom Save Vukosavljeva, orkestar je svojim bogatim i kvalitetnim muzičkim sadržajima afirmisao Novi Sad i Vojvodinu u zemlji i inostranstvu, nastupajući u dvoranama Francuske, Italije, SAD, Libije, Mađarske i Kanade. Taj njegov poduhvat sigurno ne bi imao takvu težinu i odjeka da koncertmajstor nije bio Janika Balaž, a iza njega stajala je plejada naših najeminentnijih muzičara. Uporedo sa velikim tamburaškim orkestrom, Janikina osmorka je od 1965. godine do 1986.godine, pravila revoluciju u tamburaškoj muzici.
I mada je postojbina tambure Indija, ovaj oblik tambure, koji se i danas svira kod nas, je sto posto nastao u Sremu, a taburaška muzika je autentična muzika vojvođanske ravnice. Za tamburaše su komponovali Isidor Bajić, Marko Nešić, Vasa Jovanović, Maksa Popović i drugi. I baš zbog te autentičnosti i tradicije čudi, što je Radio Novi Sad jedino mesto gde se može naučiti svirati tambura, sem nešto u Subotici i MŠ Isidor Bajić. Nemamo još uvek ovaj instrument zastupljen na Muzičkoj akademiji, iako je još Sava Vukosavljev pre šezdeset godina pokušavao da je institucionalizuje. Apsurdno je da insturment koji je proslavio grad Novi Sad i Petrovaradin nema ulaz na Akademiju, što je, po mom mišljenju, velika šteta.
Savremena novokomponovana tamburaška muzika doživela je izvesne modifikacije i razvijala se u skladu sa promenama koje su pratile celo društvo. Na festivalima Zlatna žica i Tamburica, dva ogranka koja su nekada činila jedan festival, mogu se čuti zaista dobre pesme. Uspeh je i ako sa svakog festivala izađe makar jedna kvalitetna pesma, pesma koja će da priraste uz dušu ljubitelja tamburaškog zvuka.
- Nas nekoliko Janikinih prijatelja, osnovali smo Udruženje Janike Balaža, i jedan od zadataka bio je da ustanovimo festival „Bisernica Janike Balaža“. U tome smo useli, ali nikada nismo imali veliku podršku od strane vlasti, niti uspeli da tamburaškoj muzici damo mesto koje zaslužuje, za razliku od mesta koje se ovoj muzici daje u Hrvatskoj. Kod naših suseda, svako selo ima svoju tamburašku bandu. Mi imamo kapaciteta, i to velikih. Pogledajte samo „Zorule“, koji je nivo njihovog sviranja, a sva su ta deca prošla kroz našu školu, naše ruke. Ja sam radio u KUD Svetozar Marković, u Kovilju, Bečeju, Futogu, svugde sam na kraju dobio odličan orkestar, ali nismo imali para za putovanja, nastupe, mada su nas zvali na festivale narodnog folkolora širom sveta.
-Janika je iznenada izdahnuo jednog jutra u 10 sati 6. novembra 1986. godine, sedeći na stolici. Pred kraj života se osetio slabim, nije mogao da se penje uz stepenice, bio je ogroman i teško je disao. Jednom prilikom je pred svedocima rekao, da svoj prim ostavlja Radio Novom Sadu i neka ga svira najbolji primaš. Prim je bio izuzetne vrednosti, nasleđen (čitaj kupljen) od Maćike Petrovića, „sebičnog“ genija od koga je Janika krišom krao zanat. Radio Novi Sad je tada mogao da ga kupi za vrednost jednog pojačala ili jedne električne pisaće mašine, ali, za tadašnjeg direktora je to bilo suviše para. To su čuli neki ljudi iz Hrvatske, i došli jednostavno i kupili ga. Kasnije smo tražli da ga otkupimo, ali ljudima iz Hrvatske je bilo jasno šta imaju i nije im padalo na pamet da ga otuđe.
Orkestar se razišao 1986. godine, kako je slabila Janikina snaga. Njegovi kompanjoni su se razišli širom sveta. Gro onih, koji su učili od ovih velikana danas je okupljeno oko drugog velikana, Zvonka Bogdana. Ali, u jedno sam siguran, da se više nikada ništa slično ne može napraviti i da se vreme, kada se zaustavljao Dunav i skazaljke starog varadinskog sata, da bi sa svojom dragom čuli pesmu koju su pevali čuvena tamburaška osmorka sa Petrovaradina, neće ponoviti.

[tamish]

kod taubeka dva o romansama csardasima i naravno vinu...

http://www.rts.rs/page/radio/sr/stor...html?email=yes

[tamish]

emisija sa radija....

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFil.../pletenica.mp3

[tamish]

http://www.novinenovosadske.rs/176/m...-orkestra-rtv/

[Vedran]

http://www.tportal.hr/scitech/232531...l#.UNSUq4qPgkA

PlayKontrol Home Page

[_maestro_]

Originally Posted by Vedran

http://www.tportal.hr/scitech/232531...l#.UNSUq4qPgkA

nije problem u naknadama za izvođenje u javnim medijima, koji imaju svoje glazbene urednike i evidencije izvođenih autora. tu je manje-više sve transparentno.

problem je u novcima prikupljenim paušalnim naplatama po kafićima, hotelima i sličnim mjestima. kod ovakvih obveznika plaćanja zampu nema evidencije izvođenja, pa prema tome nema niti mogućnosti korektne podjele tako prikupljenih sredstava, koja su btw. znatna.
i u tom dijelu se nalazi ogroman prostor za muljaže, a softversko rješenje ne postoji...

[tamish]

...ja nisam član pa su mi fotke u prilozima nedostupne...

http://www.kolekcionari.com/showthread.php?t=10394

[basadzija]

Originally Posted by tamish

...ja nisam član pa su mi fotke u prilozima nedostupne...

http://www.kolekcionari.com/showthread.php?t=10394

Ma,da, pa i nisi neki kolekcionar...

...što bi bio član?

[tamish]

...objavljen u VREMENU al elektronsku formu mogu samo pretplatnici il ko se snadje pa skenira.... evo ga scan, i stranice su postavlljene 1-3-2-4 tim redom... uzivajte !ljubazivkov.zip

[garavi gez]

Tamishu care, kako znaš da pogodiš uvek tamo gde treba.....
Nakon dugo vremena, dao si pravo osveženje u ove sparne dane
jbg ne rade drugi smaljići, nego samo ovi standardni, inaće bi stavio one za piće-cugu

[tamish]

http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=1123952

[tamish]

http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=1123970

[tamish]

TAMBURAŠKA PORODICA SLADIĆ


Posle teških ratnih i poratnih godina, u vremenu obnove, obavljao se i kulturni život. Živelo se kudikamo sporije i skromnije, ali se, nekako našlo vremena i za uživanje u muzici, posebno onoj tamburaškoj.

Iz takvog miljea potekla su i braća Sladić. Neki od njih su svoj porodični, profesionalni i muzički život vezali za rodni grad, a dvojica su afirmaciju stekli van Bečeja, stigavši do samog vrha, muzicirajući u velikim tamburaškim orkestrima.

Interesantno je da se navede da su četvorica braće Sladić bili sinovi tri brata. Vladimir i Svetozar su rođena braća, a Vujica i Ivan sinovi preostala dva brata.

Najstariji od njih četvorice bio je Vujica, zvani Bracika (1928—1984). Po zanimanju je bio tkački radnik, zaposlen u tadašnjoj Platnari (sada "Trikoteks"). Imao je svoju tamburašku "bandu" a svirao je čelo i kontru. Sa njim u orkestru je muzicirao i njegov brat od strica, Ivan (1938—2000). Ivana se Bečejci sećaju kao radnika nekadašnje knjižare "Đura Jakšić". Pored braće Sladić, u orkestru su svirali, tek da se pomene, Braca Popov, Đorđe Prodanov, Ilija Pejaković... Od "rekvizita" bilo je obavezno da imaju čistu, belu, ispeglanu košulju, nove žice na tamburi i rezervna pera. Ovaj orkestar je godinama uveseljavao Bečejce ali i meštane okolnih sela, raznim povodima. Najčešće na svadbama, kojih je ponekad bilo i 48 u toku godine. Bili su i česti gosti na salašima u okolini, nagrađujući svojom muzikom vredne i umorne žeteoce.

Vladimir Lala Sladić (1937—2000), svoj radni vek započeo je u Platnari kao farbar. U Bečeju je završio Nižu muzičku školu, a onda ga je životni put odveo u Sarajevo u kome je postao član Velikog tamburaškog orkestra RTV Sarajevo. Oni Bečejci koji su ga poznavali, imali su prilike da, od sredine 60-ih godina minulog veka, čuju i vide nekadašnjeg sugrađanina kako zvucima svoje tambure prati tada popularne pevače: Safeta Isovića, Dušicu i Nedeljka Bilkića, Bebu Selimović i druge.

Vladimir Sladić je imao sina Aleksandra, uspešnog i talentovanog muzičara, takođe člana sarajevskog orkestra, a kasnije i tamburaškog orkestra RTV Novi Sad. Nažalost, ovaj potencijalni naslednik porodične tamburaške loze umro je mlad, 2002. godine.

Svetozar Čiča Sladić je rođen 1939. godine, u Bečeju. Odabrao je stolarski zanat, u skladu sa porodičnom tradicijom da je svaki zanat zlata vredan. Svoj prirodni muzički talenat formalizovao je završetkom Niže muzičke škole, u vreme kada je njome upravljao Isidor Hadnađev. Posle osnivanja Velikog tamburaškog orkestra RTV Novi Sad (1958), postaje njegov član. Sa ovim uglednim orkestrom imao je brojne nastupe na radiju, televiziji i javnim koncertima.

U čuvenom orkestru "Osam tamburaša" Janike Balaža, Svetozar Sladić je bio prvi bas prim-solista. Legendarni su nastupi ovih vrsnih muzičara na Petrovaradinskoj tvrđavi, tokom više od 20 godina. A od Tvrđave, put ih je odveo i u čuvenu parisku "Olimpiju", i pred englesku kraljucu Elizabetu II i diljem sveta. Posle smrti maestra Balaža, popularni Čiča je preuzeo Veliki tamburaški orkestar RTV Novi Sad, sve do penzionisanja.

Mada u penziji, Čiča i danas povremeno uzme tamburu u ruke, samo u izuzetnim prilikama.

U braku je sa suprugom Vukicom, koja mu je podarila sina Vanju i ćerku Snežanu.

Četvorica Sladića su, kako se to kaže, a "pomoću svojih deset prstiju" neospornog muzičkog talenta uspeli da porodicu učine prepoznatljivom ne samo u lokalnim okvirima.

Porodičnu tamburašku lozu održava Vujičin sin Dragan, poznatiji kao Miša. Od 1986. godine vodi svoj orkestar, nastavljajući tako porodičnu muzičku tradiciju.

Autor: Dušan Opinćal | Bečej

[tamish]

Pesma "Svi pljevaljski tamburaši" zasigurno je jedna od najslušanijih i najizvođenijih Krupinih pesama, njegova svojevrsna "lična karta". Otkud tamburaši u Pljevljima? Posle aneksije BiH, Pljevlja su pripala Austrougarskoj, tačnije pola grada. U toj vojsci služili su i naši iz Vojvodine, koji su tu doneli taj instrument. Zanimljivo je da su se tada nadmetali pevači iz turskog garnizona sa onima iz austrougarskog, orijentalno protiv srednjoevropskog, i sve to u Pljevljima, početkom ovog veka.
■ Kad čovek uđe u zrele godine, neki glas ga poziva, kao da mu kaže, okreni se i pogledaj pređeni put. I meni se to dešava dok otvaram kapiju sedme decenije. Žao bi mi bilo da ne napišem još neku zavičajnu pesmu i uspeo sam da saberem neke uspomene, da saberem neke autentične likove i sve je to smešteno u desetak pesama koje čekaju svog kompozitora. Imam ideju da taj materijal ponudim "Pljevaljskim tamburašima", odnosno KUD-u "Volođa", jer su to veliki majstori — priča Ruždija Krupa.

Zvonko Prijović | 03.01.2001 | Glas javnosti

[tamish]

...sa sajta RTSa....
http://www.rts.rs/upload/storyBoxFil...tenica1112.mp3

[tihi]

Originally Posted by tamish

Pesma "Svi pljevaljski tamburaši" zasigurno je jedna od najslušanijih i najizvođenijih Krupinih pesama, njegova svojevrsna "lična karta". Otkud tamburaši u Pljevljima? Posle aneksije BiH, Pljevlja su pripala Austrougarskoj, tačnije pola grada. U toj vojsci služili su i naši iz Vojvodine, koji su tu doneli taj instrument. Zanimljivo je da su se tada nadmetali pevači iz turskog garnizona sa onima iz austrougarskog, orijentalno protiv srednjoevropskog, i sve to u Pljevljima, početkom ovog veka.
■ Kad čovek uđe u zrele godine, neki glas ga poziva, kao da mu kaže, okreni se i pogledaj pređeni put. I meni se to dešava dok otvaram kapiju sedme decenije. Žao bi mi bilo da ne napišem još neku zavičajnu pesmu i uspeo sam da saberem neke uspomene, da saberem neke autentične likove i sve je to smešteno u desetak pesama koje čekaju svog kompozitora. Imam ideju da taj materijal ponudim "Pljevaljskim tamburašima", odnosno KUD-u "Volođa", jer su to veliki majstori — priča Ruždija Krupa.

Zvonko Prijović | 03.01.2001 | Glas javnosti

Imao sam priliku upoznati dotičnog gospodina. Izniman čovjek.

[tamish]

PREDGOVOR

Postalo je uobičajeno da se naglasi kako su akademske studije stvar saradnje, što je posebno slučaj sa radovima iz oblasti etnografije kada se oni izvode daleko od svoje kuće. Nemam dovoljno ni prostora, ni mogućnosti, da se zahvalim svima koji su doprineli ovom delu, na način koji bi istinski prikazao njihov udeo u ovom radu i moju zahvalnost. Iza svakog imena i organizacije sa spiska stoji mnogo njihovog truda u moju korist, kao i mnogo lepih trenutaka, zajedničkog interesovanja, zajedničkih obeda i zajedničkog iskustva. Nadam se da je svako ko je ovde pomenut svestan koliko sam mu zahvalan, a oni koje nisam pomenuo će mi, nadam se, to oprostiti.

Ova studija u mnogo čemu predstavlja zajednički napor s tim što su glavni saradnici bili članovi orkestra Srem. Zahvalan sam im (i njihovim porodicama i prijateljima) kao istraživačima istorije tamburaša, kao kolegama muzičarima i kao prijateljima. Mada njihov orkestar više ne postoji, oni su uspeli da stvore originalnu kulturu, ne u smislu čistoće, nego kreativnosti u otelotvorenju osobene vrste ljudi. Ostali tamburaši su bili stalno spremni da mi posvete svoje vreme i prostor: članovi Tamburaškog orkestra Radio Novog Sada, a naročito njihov dirigent u penziji, čika Sava Vukosavljev, članovi profesionalnih tamburaških sastava u Novom Sadu, naročito orkestar Janike Balaža i orkestar u "Auto-kampu" na Ribarskom ostrvu, Stipan Jaramazović i njegova porodica i članovi Gradskog tamburaškog orkestra Subotice, Milan Sujić, Velimir Kolarić-Beba i njihove kolege iz Kule, čika Raja i njegovi drugovi iz Sivca, čika Miša sa svojim kolegama iz Rume, dirigenti Žarko Škorić i Antal Gogoljak.

Imao sam čast i zadovoljstvo da upoznam dva velika vojvođanska pevača, Zvonka Bogdana i Aleksandra Dejanovića, koji su me sa svojim porodicama uvek toplo primali. Takođe sam imao sreću da se upoznam sa nekoliko preostalih gajdaša - čika Mirkom Francuskim "Bacojkom" iz Kikinde, koji mi je pomogao oko ovog mog rada i u vezi sa trskama za gajde. Graditelji tambura su takođe bili vrlo predusretljivi, naročito pokojni Vojislav Kudlik. Pored toga, hrvatski i srpski muzičari u Americi su mi bili od velike pomoći u ovom radu: Jerry Grčević, Ken Kosovec, Dušan Ratković i članovi Hajduka Nova Zora, Walt Mahović, John Morović, i posebno moji tamburaši Yeseta Brothers - tamburaški orkestar iz Los Anđelesa, sa njihovim porodicama i prijateljima. Živeli tamburaši!

Kao gostu intelektualcu, moj domaćin u Novom Sadu je bio Vojvođanski muzej. Nisam mogao imati podsticajniju i prijemčiviju sredinu od ove. NJihova podrška se kretala od pitanja iz oblasti metodologije do "potezanja veza", pa čak i nalaženja delova za automobil. Duboko sam zahvalan osoblju muzeja i njihovim porodicama: mojoj "mentorici" Mirjani Maluckov, čije je službeno zaduženje za moj naučni rad bilo propraćeno velikom toplinom i strpljenjem; članovima etnološkog odelenja: Mariji Banski, Ivanu Čakanu, Vesni Marjanović, LJubi Međešiju i Branki Stefanović-Idvoreanu, direktoru Muzeja LJubivoju Ceroviću, direktoru muzeologije Predragu Medoviću i svima ostalima iz Muzeja. Osoblje Muzeja grada Novog Sada takođe je bilo vrlo blagonaklono, posvećujući mi svoje vreme i materijal potreban za rad. U tome su se naročito isticali Mirjana DŽepina, Olivera Radovanović i Pavle Štraser. Uz pomoć muzeja sam uspostavljao veze sa ljudima iz drugih muzeja u Vojvodini radi istraživanja, kao što su Geza Tripolski u Senti, Milorad Girić i Stevan Vojvodić u Kikindi, zatim, u Vršcu, penzionisani etnolog Milan Milošev koji mi je pomogao da se sretnem sa lokalnim muzičarima. Posebno sam zahvalan Vojvođanskom muzeju i Muzeju grada Novog Sada što su mi dozvolili da objavim fotografije iz njihovih zbirki.

U toku svog studijskog rada, a i kasnije, posetio sam i druge institucije u Jugoslaviji i uvek naišao na topao i kolegijalan prijem. Osoblje Zavoda za istraživanje folklora u Zagrebu je bilo izuzetno blagonaklono prema mom radu, a i ja prema njihovom. Posebno se zahvaljujem Jerku Beziću, Maji Povrzanović i Dunji Rihtman-Auguštin. Takođe se zahvaljujem Dragoslavu Deviću i Dimitriju Golemoviću sa beogradskog Fakulteta muzičkih umetnosti, Radmili Petrović iz Srpske akademije nauka i umetnosti i Dunji Rihtman-Šotrić sa sarajevske Muzičke akademije. I na kraju, želeo bih da se zahvalim urednicima Radio Novog Sada na njihovoj pomoći, a posebno se zahvaljujem Dušanu Mihaleku, ne samo na pomoći oko mog naučnog rada , nego i na njegovim naporima u istraživanjima na polju etnomuzikologije u Vojvodini u okviru Matice srpske.

U okviru mog boravka, dok sam radio na svom projektu, sreo sam izvanredne ljude od kojih sam mnoge znao samo po nadimcima ili kao komšije "tog i tog". Ipak, želeo bih da spomenem nekoliko mojih poznanika: pokojnog Ištvana Bitoa, koji je proveo sa mnom mnoge časove svirajući mi i pričajući o mađarskoj muzici; Branka i Danicu Micin, koji su me srdačno pozvali da snimim njihovu svadbu u Nadalju; Spasoja i Mitu Kozarov iz Deronja, što su me upoznali sa svojim komšijama Ciganima; Zlatu Doroškov i njene prijatelje iz orkestra u Melencima zbog bezgranične energije i entuzijazma. Zatim, Stjepana i Antuna Trabaljkova i njihove porodice zbog srdačnog gostoprimstva i drugarstva u njihovim slavonskim domovima; Boru Draškovića zbog njegove kinematografske perspektive vojvođanskog kafanskog života i Nicea Fracilea za zajedničko istraživanje po vojvođanskoj etnomuzikologiji.

Moj studijski rad u Jugoslaviji finansirali su Međunarodni komitet za istraživanja i razmene (International Reseach and Exchange Board - IREX) i Fulbrajtova fondacija (Fulbright Hays Dissertation Research Program). Zahvaljujem se njihovom osoblju i sponzorima za pomoć i podršku koju su mi pružili, preko programa koji omogućuju američkim naučnicima da obavljaju naučna istraživanja u Istočnoj Evropi. Događaji iz 1989. godine svakako predstavljaju prekid u primenljivosti takvih programa. Takođe sam zahvalan i svojim roditeljima, ne samo za finansijsku pomoć nego i za ljubav i podršku koju su mi pružili.

Imao sam sreće u UCLA (University of California, Los Angeles) da radim sa angažovanim i zainteresovanim komisijom za doktorske disertacije, čiji su mi svi članovi ponudili svoje iskustvo i izrazili interesovanje za moj rad, a to su: Aleksandar Albijanić,Malcolm Cole, Elsie Ivancich Dunin, Timothy Rice i predsednik James Porter, koji me je podstakao da svoju karijeru već u prvoj godini studija obogatim studiranjem jugoslovenske muzike. Ostalo osoblje fakulteta me je ohrabrilo u tom razmišljanju, a to su: Jihad Racy, Mariana Birnbaum i vanredni profesor Ellen Koskoff, koja mi je pomogla da uvidim nedostatke metodologije mojih početnih studija, zbog čega nisam mogao da sagledam suštinu stvari. Ostali profesori koji su mi pomogli da doteram svoj rad su: James Clifford, Frank Dubinskas, Carol Silverman, Andrei Simić i Mark Slobin. Frank me je takođe povremeno podsećao da pevam, što je uvek dobar savet. Želim da spomenem i podršku Dick Crum-a koji je neprekidno podsticao (i često ispravljao) moj rad iz oblasti istorije kulture južnoslovenskih naroda.

Moje kolege studenti na UCLA su bili neprestani izvor intelektualnih podsticaja, utehe i humora. Posebno želim da se zahvalim članovima naše prateće grupe za disertaciju, a to su: Susan Asai, Gila Flam, Jane Sugarman i Elizabeth Tolbert. Takođe su mi mnogo pomogle i moje kolege i prijatelji sa istočnoevropskog odseka: Michael Alpert, Eran Frankel, Mark Levy, Miamon Miller i Janet Reineck.

U toku završne pripreme teksta disertacije neprekidno su mi pomagali: Bart Abicht, Dunja Đorđević, Nena Janković, Marjan Malezanovski i Alemka Porobić u prevodu srpskohrvatskih tekstova na engleski; Molly Forman i Attila Adorján za prevode sa mađarskog jezika i istraživanja; Wanda Bryant i Fred Lieberman za konsultacije oko računara; Lynn Piquette za grafički dizajn i korišćenje njene opreme za crtanje kao i osoblje Tandy Beal & Company koji su mi nesebično dozvolili da koristim njihov računar i kancelarijske prostorije. Ja im se srdačno zahvaljujem na pomoći u ovom radu.

Na kraju se zahvaljujem i svim svojim sobnim kolegama sa kojima sam bio tokom godina i kojima će biti milo da saznaju da sam uspeo, pa im se zahvaljujem na trpeljivosti. Posebnu zahvalnost upućujem na adresu "the Santa Cruz 12" i H.P, što su sve ovo omogućili. Hvala!

[_maestro_]

24 sata, Express

2. svibanj 2014

[tamish]

http://www.rts.rs/page/radio/sr/stor...ta+jabuka.html